No.6

Ćutala je. Prošla je tekst u glavi još jednom, pravila je grimase dok ga se sećala. Saksofon sa plejera je rastao kao i njene emocije. Parfem koji je stavljala svakog dana sad je morao biti zamenjen, dan je bio poseban. Zamisrisala je na Njujork, zamirisala je na novembar i džez klub. Falio je miris cigareta, ali znala je da će Ona da joj obezbedi taj miris. Pola čaše belog vina, još jedan osmeh u ogledalu i strah u očima.

Nervozni poljubac u obraz, prijatna toplota u telu, ugriz za usnu da joj se ne baci u zagrljaj na ulici. Naravno, otišle su u džez klub, kao što će jednom otići u Njujork. Druga čaša belog vina, saksofon koji se proteže klubom, osmeh joj je uplašen. Gleda kako uzima tu čašu kratkog pića i kako je gleda preko nje. Imala je onaj odvrtani opsesivni nalet misli, reći će joj sve, i već će biti u njenom krevetu. Pitala se zašto stvari moraju da budu toliko opipljivo intenzivne a tako neizrecive. Odrasla je na komplikovanoj jednostavnosti francuskih filmova. Sve će se desiti, možda neće biti do kraja života, ali desiće se. Videla je već nekoliko puta to. Mora da se desi.

Gledala joj je u otkopčanu dugmad na košulji. Već je shvatila da Ona uvek otkopča nekoliko dugmića, dovoljno da zamisli kako joj ostatak ona dodiruje, i kako se pomaljaju ramena. Volela je što nosi košulje. Zamišljeni poljupci su trajali veoma dugo, za svako dugme je sledio poljubac na otkopčanom mestu. Ipak, realnost je gledala na sat. Tri čaše belog vina, intelektualni erotizam u svakoj minuti i vreme za polazak. Trenutak u kom želi da postoji mogućnost da se veče još jednom odigra.

Razočaranje još jednog poljupca u obraz.