No.5

Ispružila je ruku kao da očekuje da joj nešto stavim na dlan. Ali nije, krenula je da kaže kako me ne voli krenula je da gestikulira pa je odustala i od toga da mi se obrati. Toliko me nije volela.

Nekako je neosetno prešla u stadijum mržnje. Znam da nije moguće, ali volim tako da mislim.

Kad smo se upoznale, bila sam u očajnom stanju, potpuno bez ikakve vere da ikada više mogu nekog da volim. Ona je znala da ne mogu nikog da volim ali je želela da bude sa mnom.

Nekako ubediti sebe da je ta osoba prava je mnogo lakše nego ubediti sebe  da je osoba pogrešna.

Postavlja se pitanje da li uopšte postoji način da se dokaže nečija potpunost i potpuna pripadnost.  Svi ti pogrešni termini kojima se kitimo ceo život. Da lakše definišemo sopstveni hod u prazno. Okruženi etiketama postajemo prepoznatljiviji drugima koje želimo da izbegnemo.  Hodamo da bismo mogli da kažemo kako su nas saplitali.

Kada se ništa ne dešava težimo ka prošlosti. Da je proživimo drugačije. Da je reanimiramo i pokušamo da odživimo bilo šta. U tom bilo šta zaboravimo da postojimo. Zakačimo se za prvu osobu koja naiđe i onda joj tražimo da ostane. Uveravamo sebe da nam u stvari ne smeta što koristi loš parfem.  I što ne deli strast ka crno- belim filmovima. Na kraju, usamljenost nam dokaže da je sve farsa. Stavljaš te slojeve šminke, ali nagriza te učmalost sopstvenog duha. Nateraš sebe da veruješ da si nedostojan tog postojanja, te druge osobe. I tad se ona pokaže kao prava.

Igrala sam se tako ljubavi, onako kao što sam videla u filmovima. Oponašala sam emocije. Ubeđena da sve znam. Naivno izmanipulisana obmanama. Ona je videla šta sam, ne znam zašto je bila tu. A nije ni bila. Ne mogu dvoje da postoje kad dvoje ne umeju da postoje. Delimo tela ali ne dele tela nas.

Naizmenično smo terale onu drugu da nas voli više ili bar da joj više znači. Držale smo se iluzije, ignorisale stvarnost. Gajile smo očaj jedna drugoj. Izrastao je i jačao. Onda mi nismo ni bile potrebne. A onda je postalo navika. Zamotana u ćebe prepoznatljivosti, udobna i mekana. A toliko grebe kad legneš da spavaš. Izgricka ti nokte, raščeše lice, požuti zube. Ali, gledaš u ogledalo i privikavaš se na izgled. Zapuštena duša i zapušena stremljenja.

Brižljivo smo povređivale jedna drugu. Verovatno ja nju više. Jer sam se utapala. Gledla i ćutala. Ubeđena da se sve dešava bez mene. Čupala me je iz buđi lenjosti ali ja sam ostajala. U svađi sa vremenom. Kao da možeš uopšte da se svađaš sa vremenom, pa to je bitka u kojoj automatski gubiš.  Zgužva te misao. A ti ne možeš da je odmotaš. Ne sećaš se šta je prvobitno bilo, ali sad dimenzije nepodnošljivosti sopstva postaju najveći neprijatelj.

Zaljubiš se u život koji nije tvoj. Neki imaginarni. U drugoj zemlji. U likove neke serije.  Zajedničke aktivnosti su bile svađa. Obe smo koristile sve svoje slobodno vreme da ukažemo jedna drugoj koliko se ne volimo. Zagrljaj je bio kazna. Kako da grliš nekog ko glumi da ti je najbliži. Ma nije bila ni gluma. Grlile smo se iz straha. Prazna tela. Dodiri, a u duši vulkan nezadovoljstva. Grlila sam nju a želela sam da neka druga bude tu. Ne znam koja druga ali znala sam da mora da postoji neka koja jeste za mene. Ne znam šta je ona mislila, nisam je nikad pitala. Nekog shvatiti bez shvatanja, nekog ceniti bez poštovanja, ne ide.  Sretneš nekog i misliš da će odmah da ti promeni svet. A šta je sa tobom. Za sve ove godine isto. Prazno i praznjikavo. Osunčano samo u navratima. Ranjivo i slomljeno telo i rasparčan duh, to ne primećuješ. Smeješ se da sakriješ oči koje plaču. Maštajući o tome da su ove suze poslednje suze.

Valjda nismo mogle. Ili niko ne može pa se samo pretvara. Bliskost i ostale zablude. Kako može da postoji bliskost kad ti sopstvena duša leti iz tela. Zgrčena u ćošku ujeda svaki pokušaj blizine. Ljutiš se na druge da ne bi morala da je menjaš.

Koliko njih sam morala da upoznam pre nego što sam zaboravila sebe. Pa, i dalje ih upoznajem.  Neverovatna je ta moć samoobmane.  Uveriš sebe da ne moraš ništa da uradiš, stvari će se desiti.

Odškrineš vrata da vidiš kako je napolju. Bojažljivo izviriš iz sopstva, oči ti nisu naviknute na svetlost,  režiš na prolaznike koji ni ne obraćaju pažnju na tebe. Toliko si nesigurna da grizeš sebe. I onda želiš da uništiš i nju koja je došla da te voli.

Čudno je oružje ljubav ako ne umeš da rukuješ njime. Zaletiš se u tuđe ruke, zapleteš se, zagubiš, pa refleksno kreneš da guraš jer se ne snalaziš, ne razumeš, ne misliš. Koga tu moraš više da voliš, sebe ili nju.  Ma možeš li uopšte da voliš. Ili samo kopiraš rečenice, obrasce i gestikulaciju iz filmova.

Samo, znaš, niko ti ne objašnjava u filmovima kako da živiš sa sobom.