SVETSKO PRVENSTVO ZA ŽENE U FUDBALU ILI VIŠE OD IGRE

Godine 1682. crkva u Škotskoj je zabeležila da žene igraju fudbal. Od tog prvog zapisa, do danas, godine 2015.odigralo se čak SEDAM svetskih prvenstava. Ženama je zvanično PEDESET godina u  DVADESETOM veku bilo zabranjeno da igraju fudbal. Ali, ipak, ovo sedmo svetsko prvenstvo, održano u Kanadi bilo je jedno pravo uživanje u fudbalu. U igri. U onoj, tako zaboravljenoj činjenici da je fudbal igra u kojoj je bitno postići gol više od protivnika.

Bilo je svega nekoliko utakmica koje su završene nerešeno ili bez golova. Bilo je pobeda onih koje nisu favoritkinje. Bilo je finale pre finala Nemačka-Švedska, da bi ipak tu Nemačku, u borbi za treće mesto, pobedila Engleska u čijim redovima je bila napadačica čiji tim igra u Drugoj ligi. I ona zaista igra fudbal kao da igra u Championshipu. Poenta je- bilo je ekipa koje su bile favoriti, ali igrao se fudbal, nije se igrala statistika.

Fudbalerke Japana, vicešampionke i pobednice prošlog prvenstva, bile su favoritkinje. One su ekipa koja veoma dugo igra zajedno. I činjenica je da do polufinala i samog finala nisu uopšte grešile na utakmicama. Igračice su skoro žmurećki znale gde je koja. Ono što mi se generalno svidelo-nije bilo igre ega. Igralo se timski. Francuskinje su postigle jedan gol tako što je jedna igračica centrirala, druga je preskočila loptu jer je treća igračica bila u boljoj poziciji za gol, i postigla je gol.

Golovi su padali. Prelepi. Iz kontri. Igračice nisu bile faulirane da bi se samo zaustavila kontra (u fazi ispadanja igra je postala oštrija, ali zanemarljivo u odnosu na fudbalske startove inače), šutiralo se iz daljine. Bilo je sjajno gledati kako se gol postiže zato što devojka ume da dribla odbranu, da možda je izgledalo naivno, ali isto tako, golovi su se branili jer su igračice odbrane samo svojim umećem zaustavljale šuteve, kontre, odbijene lopte.

Meni je konačno prijalo da ne zalomim npr.5 vezanih mečeva koji se završavaju 0:0. Ili eventualno 1:0 i onda se čuva rezultat.

Isto kao što su se golovi postizali umećem, Engleskinje su nesrećno dale autogol u poslednjim trenucima meča u polufinalu. A ta ista devojka, koja 1000 puta još da pokuša da tako odbije loptu, neće uspeti. Ali i to je lepota. U žaru borbe, u toj želji da se sačuva gol, dešava se i to.

Kao što je Francuskinjama presudio sporni penal dosuđen Nemicama, i nakon toga su izgubile na penale. I kao što su sudije u još nekim utakmicama dosudile sumnjive penale. Šta me je iznenadilo? Što igračice nisu letele ka sudiji i raspravljale se. To je odluka. Samo su nastavljale igru. Ma koliko odluka nije bila ispravna. Bez drame.

Ako ste gledali bar jedan meč, jasno vam je kakva je to igra bila. I činjenica je da će ženski fudbal biti sve više popularan. I da žene očigledno oduvek vole fudbal i umeju da ga igraju.

Sa ovim iznetim činjenicama o lepoti igre složili su se i komentatori koji su prenosili mečeve. Konačno nije bilo podsmeha. Zaista nije. Veoma su hvalili igru i igračice. Ali, odvratnost je sledeća-postojao je izbor za najlepšu devojku prvenstva. I konstantno su igračice nazivali damama. Šovinizam je apsolutno prisutan ne samo kod nas, već svugde, kad je u pitanju ženski sport. Samo, što se tiče fudbala, činjenica je sledeća- poslednja prvenstva (Kanada i Nemačka) su imale skoro svaku utakmicu rasprodatu. Naša fudbalska liga  (muška) se igra pred 100 ljudi (podatak hiperbolisan). Tamo negde navijači pozdravljaju kvalitetnu igru. A ljudi će jednom shvatiti da lepota jedne sportistkinje igra ulogu samo u njenom privatnom životu. i mečevi su bili prenošeni. To je bitan podatak. Da, nisu bili na televiziji koja ima nacionalnu frekvenciju, ali su bili emitovani. I većina liga koja se emituje ide na tom istom kanalu. Trenutno pohađam webinar vezan za fudbal uopšte, i jedna od tema jeste bila pitanje vidljivosti ženskog fudbala, odnosno pitanje marketinga, sponzora. U celom svetu, ženski fudbal naravno nema toliko novca kao muški. Ni prineti. I svi se slažu da je ženski fudbal jedan od sportova koji se najbrže razvija i očekuje se i tu veća vidljivost. Za sada, do sledećeg prvesntva (Francuska 2019.) FIFA ima projekat da podigne broj žena koje igraju fudbal sa 30 na 45 miliona. Zvanični hešteg je #liveyourgoal. Ebi Vambah, fudbalerka Amerike, jedna od najboljih igračica sveta jeste jedno od zaštitnih lica ovog projekta. Za četiri godine ćemo videti.

Inače, adidas je na nekim svojim društvenim mrežama imao baš dobru promociju ovog prvenstva i igračica.

Ovo prvenstvo je sve koje vole fudbal moglo da nauči tome kako nije bitno koliko se ima godina da bi se igralo. U jednom timu su ravnopravno igrale devojka od 17 godina i devojka od 39. Igrale su debitantkinja i devojka koja ima 120 utakmica u dresu selekcije. Ona koja je bila starter u jednoj utakmici na sledećoj je bila na klupi. U Meksiku je bilo 6 devojaka bez kluba u tom trenutku. U Francuskoj su samo 3,4 devojke bile iz klubova koje nisu Lion i Paris Sen Žermen. Što je veoma zanimljivo, imati u reprezentaciji 12 igračica Liona. I u ostalim reprezentacijama je bilo igračica Liona.

Lepota ovog prvenstva je bila ta što se mogla gledati bilo koja utakmica bez obzira ko je igra i nije bilo bitno da li je utakmica u grupi ili utakmica druge faze takmičenja.  Konačno se moglo navijati. Vikati. Veseliti se. Žaliti. Prepričavati meč.

Na kraju, pobednice su Amerikanke. Nemica im je na klupi. Nemice su četvrte. Engleskinje treće. Fudbalerke  Japana druge. Norveška i Švedska su zemlje gde je ženski fudbal razvijen. One su ispale u eliminacionim fazama. Ranije od očekivanog. I imaju sjajne igračice. Ali, kao što rekoh-ovo prvenstvo je bilo sjajno jer su svi bili favoriti i niko nije.

Živeo ženski fudbal!

osmi mart i ostale svečanosti

Okej, ja sam Ivan i ja ja sam alkoholičar. –Zdravo Ivane.

Okej, ja sam Ivan ali nisam alkoholičar. Samo sam hteo da privučem vašu pažnju. Da krenete da čitate jer da sam napisao Zdravo, ja sam Ivan i ja sam srećan, smrklo bi vam se pred očima.

Tuđu sreću možemo ako je manja od naše.

Dakle, ja sam Ivan, nisam alkoholičar, taj problem nemam, al imam gomilu drugih.

Zanimljivo mi je oduvek bilo kako se ljudsko lice ozari kad vidi neuspeh druge osobe sa kojom se upoređuje ili je prosto zna predugo.

Bio je osmi mart, baš davno. Znam da je bi osmi mart jer su moji roditelji konačno nekuda otišli, i ostavili mene i sestru samo sa babom. Bila je to skoro pa sloboda. Otišao sam u sobu koju sam uvek delio sa nekim, zatvorio vrata i pojačao muziku. Onoliko koliko mi roditelji nikad nisu dozvoljavali. Onda sam čuo glasove. Baba i komšinica. I zvala me je baba da izađem iz sobe. Komšinica i njen muž, takoreći komšija, sedeli su veoma tužni. Baba je objašnjavala da moji roditelji nisu tu, a pošto je to vreme pre mobilnih telefona, nismo baš mogli ni da ih pozovemo.

Nije mi baš ni sad jasno zašto sam morao da prisustvujem sledećem razgovoru, mada, sve više mislim da sam morao biti svedok. Da baba ne izmišlja priču. Koja će uslediti. Da uvek može da kaže Ivan je bio, Ivan je čuo, kaži im Ivane, da li je bilo ovako kao što pričam.

Komšija i komšinica su bili stariji ljudi, prilično skromni i vaspitani. Znam da su jedini koji me nisu smarali mogu da se setim koja je reč pre šopinga postojala, siguran sam da nisu upotrebljavali reč šoping. Ili, vidim da Jovana (sestra) nosi tvoje stvari. Nisam tad kapirao na šta aludiraju. Nisam ja baš osetio da smo mi siromašni, samo sam video da nemamo. Al mogao sam bez svega. Nisam znao šta sve postoji, u stvari, nisam baš kapirao da drugi klinci imaju nekoliko para patika ili bežične telefone u kući, a mi lepimo slušalicu selpotejpom jer nam se sjebala. Sve sam ja mislio da tako mora.

Uglavnom, moja baba me je pozvala iz sobe u kojoj sam konačno bio sam, da dođem u kuhinju i sedim sa njima svima. Nikada nisam pre video toliko tužne odrasle osobe. Osećao sam se veoma nervozno jer je neko upao u moje vreme, to su njih dvoje videli. Baba je postavljala neka pitanja, kao inspektor i govorila da će se moji roditelji vratiti za koji sat, otišli su na neku večeru sa kumovima.

Ne znam koliko smo tu sedeli. Komšija nije ništa rekao, znam samo da je uvek držao pognutu glavu. I pušio je. Komšinica se držala pred babinom paljbom. Ali imala je te vodene oči, krupne i unezverene. Previše tužne i bespomoćne. Sećam se da je baba ustala do telefona, ko zna šta je radila, tražila broj telefona restorana u kojem su bili moji roditelji, sasvim je moguće. Ne znam.

Znam da je komšinica rekla mužu u jednom trenutku, Mirko, mi moramo kući, pa šta bude. Vidiš i da im smetamo. Rekla je to i pogledala u mene. Meni je bilo krivo jer sam tek tad shvatio šta im se desilo. Nisam izustio ništa, samo znam da ću taj osmi mart uvek pamtiti.

Komšinica je uzela muža pod ruku, tad sam video da su u papučama oboje, i ustali su i izašli. Baba je imala neki monolog o tome kako su ljudi svakakvi, i misli da je nekog pozvala da ispriča šta joj se desilo. Ja sam otišao u sobu i čekao roditelje. Ne znam šta je bilo kad su došli, ne sećam se.

Baba je mrtva već  deset godina, a možda je izmišljena za potrebe priče. Komšija i komšinica su isto mrtvi. O onom što se desilo se nikad preda mnom nije pričalo. Al to je bio samo prvi u nizu incidenata, prvi kojeg se sećam. To su svi znali, ali niko ništa nije preduzimao povodom toga. Valjda nisu bila njihova posla. Lakše im je bilo da presreću mene i sestru i da nam naturaju na nos naše siromaštvo. Činjenicu da je naš prvi komšija, sin od ovo dvoje što su pobegli kod nas za osmi mart, bio alkoholičar i da ih je isterao iz kuće tada, govoreći im da mu je muka više od njih i da je vreme da umru i da se nikad ne vraćaju, pa to su svi prećutkivali.

Odnosno, moja baba je prva svima ispričala, eto kako njen sin nikada to nije uradio i ne bi, jer je ona bila odlična majka, a kako se to desilo Mirku i Svetlani, i šta ćeš, sad nek trpe.

Okej, ja sam Ivan, nisam alkoholičar, i ne mogu taj termin nikada da koristim u ovom kao urbano-romantizovanom značenju. Da sam kao sjebana inteligentna osoba koja eto ne može svet i realnost pa pije. 

plave noći u satenu i mleko od kokosa- al kobajagi

Bila sam. Kao  u onom stihu što svi znamo „plave noći u satenu i mleko od kokosa“, ako je plavi saten prljava bolnička posteljina a mleko od kokosa infuzija. Prljava od krvi posle moje operacije, jer je toliko malo posteljine u bolnici da je menjaju samo ako se unerediš. Krv je ok. I meni je bila. Nisam osećala miris, videla bih samo kad ustanem.

Kao i svaki uređeni sistem, i bolnice imaju svoje društvene kategorije. Čim sam ušla u sobu, tih 20 minuta pre operacije, starija žena u sobi je htela da priča sa mnom. Besno sam joj rekla da sam se celu noć previjala od bolova i da samo hoću da spavam. Nije je to zaustavilo da mi kaže da nije iz Beograda, da joj sin živi negde van, i da je operisala nešto, što sam zaboravila šta je.  Tipski junak. Čuvena kultura Babe iz bolnice. Ismevani lik, onaj koji samo priča svoje probleme. Svi to znamo. Tome se većina smeje u onim izgovorima za domaće serije. One su realne Baba Roge savremenog srpskog društva-Baba u bolnici.

Tu prvu noć, provela sam šokirana od anestezije. Više-manje. Ali, uspela sam da saznam koliko puta je Baba išla u toalet i kakav kvalitet posla je uradila. I to je pričala svima koji su je pozvali i svakoj sestri koja je ušla. Bila mi je nepodnošljiva tad. Takođe, stereotipno, na bolničkom TV-u, gledala je Grand. I zaspala sa daljinskim u ruci. Negde između dve infuzije, uspela sam da promucam sestri da isključi televizor.

Ovakav sirov presek stvari mi je potreban zbog povlačenja paralele. Ja sam sledeća dva dana provela samo ležeći. I kuckajući . Verovatno sam se kuckala sa polovinom vas koji ovo čitate. Pisala vam šta se desilo i kako se osećam. I mene su prijatelji posećivali u bolnici. Tada, tog nekog dana broj tri, shvatila sam-ja ne moram uopšte da pričam. Da progovorim. Samo napišem status i svi znaju. Babini ne. Tu se obaveštva telefonima. I razmenjuju se iskustva. Tu nastaje revija pogrešno izgovorenih medicinskih izraza, tu nastaje razmena iskustva, nastaju prognoze, je l' te gleda lekar i da li sestre rade svoj posao. Tu je sada nastao taj momenat kad ja shvatam- žena u krevetu do mog ceo život vodi računa o nekome, i ovo je prvi put da je neko redovno pita kako je i šta joj se dešava. Koliko god puta ova priča bila ispričana, ona je tačna-ova žena u bolnici konačno ima nekog da joj prinese i odnese. Da joj izmeri temperaturu. Može konačno, bez ikakve griže savesti da gleda TV. U našoj sobi nije bilo razumevanja za to.

 Kada su mi došle druge dve cimerke,kada su devojka i Baba otišle, pomislila sam kako bi Baba sad potpuno uživala u sobi. Imala bi sa kim i da priča. I da gleda serije. Ali ne, ja sam ostala. Odmah sam znala šta sledi. Ovo je sledeći tipičan slučaj- ovo je Baba koja viče sestre u sred noći i uvek se njoj nešto dešava. Tražila sam da mi donesu slušalice. Do bolnice stvarno nisam nalazila osnov za razne domaće serije, pogotovu ne za Srećne ljude. Sve mi je delovalo iskarikirano, preuveličano i pogrešno. Međutim- pojavljuju je Sinovi Babe, isti, kao ispali iz domaće serije. I pričaju odvratne stvari o sestri koja je Babi rekla da je njeno da joj da terapiju, a ona neka odbija ako hoće, ova neće ulaziti svaki čas da je nutka. Tu je nastao sledeći rečenični sklop: „Nju treba istući. Svaka žena treba da dobije batine da vidi gde joj je mesto“. Onda je Sin, onako balkanski muževno rekao kako će odrukati sestru kod načelnika, ionako je majku tu smestio preko veze. Pitala sam se, koliko puta je Babi zagoreo ručak pa je dobila ćušku od muža. Ili kad je došao pijan. I da, naravno, ona sad oponaša taj model. Oni su bili ona srećna srpska porodica. Svi žive zajedno. U istoj kući. Sinovi i njihove porodice i ona. Pala je noć tog prvog dana mog novog cimerovanja. Bilo je Badnje veče. Stavila sam slušalice jer zaista nisam mogla da slušam kako Baba ponovo traži od sinova da joj sutra nešto donesu u bolnicu i kako im objašnjava da joj eto i na terapija ne odgovara i kako nju tu svi muče. Odjednom, vidim da se nešto pokreće sa moje leve strane. Baba se pakuje da ide. Skida kateter, trpa stvari u torbu i viče na mobilni: „Dragane, naređujem ti da dođeš po mene, ja neću da ostanem ovde, neću da me analiziraju“. Onda čujem: „Ne, nije mi sestra više ništa rekla“ (da, ona je onaj tip ljudi, a očigledno i njeni sinovi, koji će uvek okriviti nekog drugog). Divno je bilo što se u tom trenutku žena i mladić koj isu radili nisu ni najmanje uzrujali, već su samo rekli da će potražiti dežurnog lekara i nekog da potpiše otpusnu listu. U tom stižu Srećni ljudi Sinovi. Baba je u potpunoj histeriji i viče kako neće da prođe kao njen muž. Ja samo želim da spavam i govorim im da prestanu jer nisu sami. I da shvate da se mi ovde oporavljamo. Pomalo ih to dotakne. Onda su se vratili na sestru koju bi tukli, jer izgleda da je u njihovim umovima ona kriva što Baba hoće kući. Kažem Sinu  da sestra ništa nije rekla. Naravno da me ne čuje tad. Namestiće joj batine i otkaz, a Sinovi će ostati u bolnici koliko treba da Baba ne pobegne. Kažem im da neće i da izađu iz sobe. Posle više od sata mučenja, dovlačenja mučenog lekara sa dežurstva i mumlanja hodnicima, Baba se vratila u krevet. Eto, bilo joj žao da bude sama na Badnje veče. Pošto mi ostali baš volimo.

Ova Baba je ona koja smatra da se bez nje ne može. I da ona drži porodicu na okupu. Što je delom i tačno, verovatno. Ali, za razliku od prve Babe, ova ne može da podnese da ne bude u centru pažnje. Primetila sam da je niko sem sinova nije zvao dok je bila u bolnici. I da ni o kome drugom nije pričala.

Shvatila sam da je ovim ženama (pišem o Babama, jer sam ležala u ženskoj sobi, o Dedama koji maltretiraju sestre, nekom drugom prilikom) bolnica ono mesto gde mogu d kažu: „Mi smo 1978. kupili ta i ta kola i onda smo to i to“ i „Moja ćerka ovo, moj sin ono...“.  Ljudska potreba da bude osoba slušana. Da priča ono što želi. A da nema obavezu ni prema kome. I da ne mora da prvo pita muža kako je, pa decu kako su, pa unučiće kako su. Tužni svet njihove pozornice. Mesto gde jeste njima nešto, a ne ono u porodici: „Ma, nije mi ništa, samo me nešto malo zabolelo“. I nastavlja da radi. U tom svetu-samo da drugi misle dobro o nama (ovde mislim na porodicu kao jedinicu osnovnog merila uspeha jednog čoveka), rodi se upravo ovaj izvitopereni stav prema sestrama u bolnici- koje se smatraju robovima i hirurzima koji su bogovi. Tačno to ophođenje prema ženama pokazuje kako su se ophodili prema njima. Bilo je tužno. Teško za izdržati. Još teže obraditi. 

JER NAS NE INTERESUJE

Bilo je jutro, verovatno je taksista vozio celu noć. Onda je došao ispred moje zgrade, na moj poziv, da me vozi na posao. Moja pospanost i njegova brbljivost se nisu slagali. Nije bio brbljiv zato što je brbljiv, već da bi ostao budan. Ali, nisam imala sluha. Bila sam previše uspavana i previše je bi ponedeljak.

Prestali smo da se slušamo. Počeli smo samo da ubeđujemo i ubijamo kad neko nema isto mišljenje. Počeli smo da menšunujemo i komentarišemo tako što vređamo, našli smo da smo samo mi nosioci prave i jedine istine, i samo naše je pravilno i jedino.

U svakom trenutku moramo da iskažemo svoje mišljenje. Nije više to pitanje da li možemo-sada je stvar u tome da moramo. Status, tvit, sms, poruka na viberu, fotka na instagramu. Realni mi smo postavi virtuelni mi i tu živimo. Tu vređamo, pretimo, edukujemo. Tu sudimo o lepoti/ružnoći drugih, o primerenosti i moralu, tu znamo sve o politici, tu postavljamo fotke iz izlaska, sa posla, iz kreveta, jer, ako nema tu, nema ni nas.

Taksista je počeo da priča o tom spomeniku koji je pored mog posla, i ja sam se pravila da znam za taj spomenik godinama. Istina je, saznala sam pre mesec dana kada sam prošla tuda po prvi put, kad sam išla na razgovor za posao. Rekao je da je njegov ujak, između ostalog, bio jedan od tih boraca kojima je podignut spomenik. Zaista me nije interesovalo. Zato što nije pričao glasno, grubo, besno, zato što nije imao CAPS LOCK i !!!! ili UMREĆU u svom govoru, zato što je to kulturno i nenametljivo rekao, zato me nije ni zainteresovao. Jer, reagujem samo na viku, budi u meni agresiju, i reagujem na CAPS LOCK i !!!! jer to koriste ovi kojima volim da se smejem po internetu.

Pitao me je kojim putem bih više volela da me odveze, rekla sam da mi je svejedno, jer nije gužva, i neka on proceni. Rekao je da će ići putem pored  Sajma, jer tuda voli da se vraća kući, živi baš blizu mesta na koje me vozi. Eto, ide kući iz noćne, pomislila sam. Počeo je nešto da priča o tome gde tačno živi, i ja sam tad mislila kako verovatno ima kuću, videla sam ispod njegove legitimacije da viri fotografija njegove supruge, pretpostavljam. Ali, nisam ni to saslušala. Jer nije upotrebio #italija #rim #sweden šta god. Nije bio negde gde ja želim da odem. Nije me interesovao njegov život. Interesuje me samo odakle ljudima novac da putuju i zašto ga ja nemam. Ta zavist, odvratna, niska. Ta potreba da i dalje budem neko drugi na trenutak, u trenutku u kom nije na mestu gde ja jesam.

U jednom trenutku, pospani taksista i ja, kojoj se mozak uključio kako je kucala ta osmica na satu, prosšli smo pored neke škole. Rekao je kako je vozio direktorku te škole koja mu je pričala kako im roditelji prete, i da on to ne razume, jer biti nastavnik je plemenito. Čovek na ulici, na pitanje koliko je sati odgovoriče sa: „Kupi sat“. A nastavnik, nastavnik mora da odgovori na sva pitanja i da ima u sebi strpljenja i dobrote. I onda dođu roditelji i prete, zbog ocena.

Da, nasilje. Ubiću te-postalo je sasvim normalno u rečniku. Da, šta ti mom detetu-bez poštovanja. U školi, na pijaci u gradskom autobusu. Plašiš se samo svog šefa, i plata ti ne stiže redovno, i bedna je, i to dete ne uči, pa ideš i vičeš. Na nastavnike, bankare, radnike na šalterima, na taksiste.

Ideš i pretiš i pljuješ one koji vaspitavaju i uče tvoje dete, jer to je jedino što si napravio u životu. I onda se i ono pokaže kao nesposobno.

I ideš i kažeš taksisti: „Idemo u tu i tu ulicu. Znate, tu najčešće pljačkaju taksiste“. I umreš od smeha dok smrdiš na alkohol. Jer živiš samo dok provociraš i vičeš i ugnjetavaš.

Pošto ne možeš da prihvatiš da je sve što imaš u stvari prljavi minus na računu i niko te ne poštuje. Onda ćeš da vičeš i pretiš i da privlačiš pažnju i da mrziš i zavidiš. I da ponižavaš. I onda će da te ne interesuje jedna obična ljudska priča o taksisti čiji je ujak pao za oslobođenje Beograda, a supuga mu je vaspitačica pred penzijom. I verovatno imaju kuću, i tamo je sad toplo.

te smešne strane reči IZVINITE i VI

„Silaziš li sad“ pitao je glas starijeg čoveka iza mene. Da, odgovorila sam ispred mene je bilo mnogo ljudi koji će sići na toj stanici, jer za nas presedače ta stanica je ključna. Vrata su se otvorila, osetila sam da me neko gura. Taj stariji čovek. Snažno i neprestano. Okrenula sam se i rekla: „Ne morate da me gurate, silazim“. Počeo je da viče kako on to nije čuo, zašto stojim tu, pritom, ispred nas ima još 5,6 ljudi koji moraju izaći iz prevoza. Tada sam ja viknula. Na njega, na zaprepašćenje njegovo i ostalih putnika. Viknula sam i prešla na TI. „Ne viči na mene“ rekla sam. Muk. Mirno smo izašli iz prevoza nakon toga. Svi mi.

U pekari, devojka, mlađa od mene me pita: „Hoćeš još nešto“. Ti. Drugo lice jednine. Pogledala sam je, onim pogledom punim mržnje, žurila sam, i rekla, ne hvala. Izašla. Ti ne može da se upotrebljava u komunikaciji sa nepoznatima, pogotovu ne u uslužnoj delatnosti. Primetila je da sam je pogledala puna mržnje. Nadam se da je shvatila zašto i žao mi je što nisam imala vremena da se obračunam sa njenom neučtivošću verbalno.

U autobus je ušla kontrola. Uvek imam jednu kartu da poništim. Shvatila sam da je sledeća stanica blizu i da mogu da siđem pre nego što kontroler dođe do mene. Preko puta mene su stajala tri krupnija čoveka, pomalo pripita. Približavali smo se stanici, ali i kontroler meni i onoj trojici. Pitao ih je za kartu. Samo su nasmejali i pogledali ga. On je odmah prišao meni i zatražio kartu. Rekla sam: „Kad pogledaš njima karte, pogledaćeš i moju busplus kartu“. Sišla sam. Razlog zbog kog sam prestala da plaćam prevoz je što sam žensko. Meni uvek svi traže kartu i plaše me. Muškarcima ne mogu ništa, uglavnom. Neću da plaćam. Plaćaće mi posao od novembra mesečnu, ali isto tako neću dozvoliti da provere moju kartu ukoliko makar jednom muškarcu nisu smeli da traže busplus ili legitimaciju.

Bili smo na jednom od onih događaja gde odeš da bi bila viđena i usput se kao kulturno proseravaš nešto. Hiljadu puta sam ušla tamo sa pivom pre ovog puta o kom pričam. I sad sam imala limenku. Ja i još troje-četvoro u sali. Prišla mi je devojka, malo starija od mene i rekla kako ne mogu da pijem tu pivo. Na ti. Opet na ti. Pogledala sam oko sebe, dvojica muškaraca na tri koraka od mene su pila pivo. Isto iz limenki kupljenih u supermrketu pored ove značajne institucije. Odgovorila sam joj: „Kada ovoj dvojici isto to kažeš, ja ću skloniti pivo“. Progutala je knedlu i pogledala me je. Pogledala sam je upitno i popila gutljaj piva gledajući u nju. Otišla je da im kaže. Njima je rekla: „Izvnite, ali...“. očigledno je da ja nisam bila dostojna njenog  Vi. I naravno da je bilo lakše meni reći da sklonim piće nego nekolicini muškaraca.

Izvinite, Vi, Da li možete, Hoćete li... jesu reči koje znače mnogo. Razmišljala sam kako je moguće da ih ja uvek upotrebljavam, a da konstantno nailazim na ljude koji mi govore Ti i viču na mene i odvratno su neljubazni. Jeste, izgledam mlađe (šta god to značilo), ali to nije nikakvo opravdanje. Jeste, uglavnom sam obučena previše kežual, ali ni to nije opravdanje. Jeste, žensko sam, ali ni to nije opradanje.  

Počela sam da koristim Ti. Svima se tako obraćam. Odmah me poštuju. I vičem. Kad god neko vikne na mene ili bude neljubazan. Ne smeju mi ništa.

Izvinite što je tako.

SLUČAJ NUŠIĆ

Odjednom su svi zgroženi. U kakvoj zemlji živimo, kakva je to sramota, šta uče to deca u školi, i tako dalje, kad god neka tragedija zakači ovaj narod, odmah smo nepismeni i propadamo i kukamo nad svojom sudbinom. „Kakva sramota, kud ide ovaj narod“ iskuca zabrinuti internet komentator na video o tome da li znate ko je bio Nušić i otvori tab sa novim informacijama o nekim zvezdicama estrade. Onda ode do trafike i ne uzme ove knjige što se dele uz novine, već pogleda naslovnu stranu o rezanju plata i penzija i ode gnevno da komentariše vest na nekom portalu, i uveseljava radnika koji ažurira te komentare.

Onda sam naišla na pitanje odgovornosti profesora srpskog jezika i književnosti. Boli me uvo. Moje je da ocenim (ne)znanje te dece, a čitalačke navike se stiču kod kuće. Realno, kad li je dete internet komentatora videlo svog oca sa knjigom u rukama? Sa knjigom koja je npr.baš Nušić. Verovatno kad su se selili pa je eto morao da sklanja knjige iz kućne „biblioteke“.

Da li ste posetili neku knjižaru i videli šta je najprodavanije? Da, oni što su status pisaca/spisatelja stvorili time što su „napisali“ knjigu. Ha. Realno, dok god postoji uverenje da je knjigu lako napisati, samo otvoriš word i počneš, status pisca na ovim prostorima je pod znakom pitanja.

Ko je bio Nušić? Pa onaj ko je pisao upravo o takvim društvenim parazitima i presmešnim bićima koja nemaju ogledalo. Onima koji su puštali TV umesto da čitaju deci, a posle krive TV i društvo i profesore za sve. „Samo buljiš u taj kompjuter“ reče internet komentator svom detetu i nastavi da pljuje državu u kojoj živi. Realno, verovatno je nekad bilo sramota ne čitati. Verovatno u ovim generacijama naših roditelja koji su posle rata imali priliku da se obrazuju, za razliku od svojih roditelja. Al, ko je još išta imao od znanja? Ko još išta ima od interesovanja za neke tamo gnjavatore koji nešto pišu što može svako.

Na kulturu i tradiciju se pozivamo samo onda kada ispadnemo preglupi. Al koliko bi ljudi znalo da je sramota ne znati ko je Nušić da nije previše novina pisalo o tome?

Nušić se radi u drugom razredu srednje, i radi se u osnovnoj školi. Naravno da većina nikad nije čula za njega. Isto kao što većina ne zna ništa o geografiji Evrope, ili o istoriji Srbije (da, ne zna, sem 1389.). A za Branislava Nušića nisu čuli, iako su učili o njemu jer nije bitno. Nemaju nikakve kosristi od njega. Nije ih uveselio, nisu ga razumeli, ne kapiraju šta hoće da kaže. Mislim da je komentatore više sramota što ne znaju ko je Nušić jer je Srbin, nego što ne znaju ko je Nušić jer shvataju njegovu bitnost za našu književnost.

Većina će pre nabrojati diskografiju najrazličitijih zvezda i zvezdica nego spojiti dva pisca sa njegovim delima. Pa deset hiljada puta da se uči u školi neće se naučiti. Jer, hteli mi to ili ne, obrazovanje je srozano i to odgovara stanju u ovojdržavi, ovde s stvaraju zombiji- uniformisani mozgovi bez mozga. Ne postoji kultura čitanja u porodici, neće postojati ni kultura čitanja u školi. Jedino što je prosečni konzument knjige u stanju da razlikuje jeste da li mu je nešto dosadno ili zabavno. Kraj. Bez ikakve dalje analize, filozofije, razmišljanja. Dosadno ili zabavno.

Mene ne čudi što oni ne znaju ko je bio Nušić. Mene čudi što se ljudi i dalje čude. Kada je poslednji put reformisan sistem obrazovanja, kada je poslednji put neko pogledao plan i program književnosti za srednju školu koji je isti onaj po kom je moja majka učila. Kad je neko obratio pažnju na kadrove koji se politički postavljaju u škole. Nije problem što oni ne znaju ko je Nušić. Problem je pokušaj smeštanja krivice na profesore i omladinu. Porblem je mnogo dublji. Problem je u porodici, u sistemu, u državi koju boli dupe za kulturu. Evo, koliko ljudi dnevno prođe Knez –Mihailovom, a koliko njih uđe u neku od galerija? To nisu samo srednjoškolci koji šetaju tuda.

Nušić je zapravo pogodio poentu pišući o srpskom društvu. A ono se nije promenilo od tada. Niti će

DOSLOVNO

Doslovno me briga za sve koji hiljadu puta kažu da će ovog puta nešto a nikad to ne

Doslovno mi je žao svih koji se svaki put ponadaju da će ovog puta ti uraditi to što neće

Doslovno ne mogu više da tražim opravdanja za svoja slušanja tuđih kukanja

Doslovno ne mogu više tuđa kukanja

Doslovno volim da se povučem iz sveta ponekad

Doslovno uvek volim da se povučem iz sveta

Doslovno je tačno da baš nikad nema nikog da popijete piće kad ti to treba

Doslovno je strašno koliko ume nekad da ti nedostaje taj izmaštani lik iz detinjstva

Doslovno bih popričala sa njim na sav glas, na ulici

Doslovno je strašno živeti suprotno stereotipima

Doslovno bih menjala ovaj mozak za neki mejnstrim mozak

Doslovno

Doslovno ne mogu više da radim na sebi hoću da radim za novac

Doslovno je čovek tužno biće

Doslovno imam uverenja koja ću pogaziti čim shvatim da od njih nemam nikakvu materijanu korist

Doslovno ne volim prošlost

Doslovno sam nekad ljubomorna na sreću drugih ljudi

Doslovno sam nekad ponosna na svoju snagu

Doslovno mogu da zaboravim sve kao da se nikad nije desilo

Doslovno ne verujem u obećanja

Doslovno nekad ustanem na levu nogu

Doslovno poštujem ljude koji se baš cimaju

Doslovno ne voli selfije

Doslovno me mrzi da objašnjavam što ne volim selfije

Doslovno mi je nekad teško da se javljam na telefon

Doslovno bih da ne postoji telefon

Doslovno ne umem da živim bez telefona

Doslovno bih iskritikovala ceo svet

Doslovno ne vidim čemu to