AVETI- prazna stolica pored nas

Postoje ta mesta gde kad uđem prosto znam da samo nešto pozitivno može da se desi. Malo ih je. Jedno od tih mesta jeste Bitef Teatar. Magičan je sam prostor oko ovog pozorišta, magična je njegova pozicija, zgrada. Sama činjenica da nije neko ogromno pozorište, da su glumci tu odmah, kao deo gledališta, ili obratno, da su gledaoci tu odmah, kao deo predstave (što jesu u nekim slučajevima) prosto je odmah jedan od pokazatelja da pripadate tu. Do sada, sve predstave koje sam gledala ovde, odavale su upravo taj utisak- jedinstva, zajedništva. Nema one pomalo hladne isključenosti u kulturnim ustanova koja se proizvodi velikom binom, odmaknutom od gledališta. Takođe, same predstave,njihove teme, načini na koje su izvođene su zapravo ono po čemu se ovo pozorište razlikuje od drugih.

Usudila bih se reći da su u pitanju savremenije predstave, savremeniji problemi koji se tretraju na moderan način. A kako se onda tu uklapaju Ibzenovi „Aveti“ koji su napisani 1881? Prvo, činjenic a je da „Aveti“ govore o tako opšteljudskim pitanjima krivice, praštanja, sukoba konzervativnog i modernog pogleda na svet, i u stvari, kad posmatrate kroz položaj žene ovaj komad vređa vas što danas, 2016.godine vi nećete pomisliti „Gle, kako prastara razmišljanja“. Naprotiv, delovaće vam veoma savremeno. Žena u braku, njena uloga, činjenica da je učena da je brak dužnost. Druga stvar zbog koje ovo jeste jedna savremena, moderna predstava ( na stranu Ibzenova genijalnost) skriva se u pitanju koje morate postaviti sebi dok čitate/gledate ovaj komad, a to su se posredno ili direktno pitali i junaci, to je pitanje šta možemo zapravo nazvati životom? Da li su živi mrtvaci (kako se na neki način predstavljaju likovi ovog dela) ZAISTA živi, i da li su mrtvi ti koji i dalje žive, jer ovi uslovno živi ne mogu da nastave život, ti koji su nosioci, usmerivači tuđih života.

Odavde negde možemo da shvatimo zašto naslov  „Aveti“. Mada, u samoj predstavi postoji i definicija toga, izgovara je gospođa Alving, koju maestralno igra Mirjana Karanović. Aveti smo svi, aveti su sva ona moranja, ćutanja, očekivanja, skrivanja. Ovo je naravno parafraza. Mislim da je sjajno prikazano u predstavi kako ima šest stolica a petoro je glumaca, petoro je fizičkih junaka. Na tu šestu stolicu se smestio duh kapetana Alvinga, ali i onaj teret koji nosi svako od junaka. Razgovarali smo o tom momentu nakon predstave. Zaključili smo, iz sopstvenih iskustava, da bez obzira da li se menja broj ukućana broj stolica ostaje isti. I da, kada neko umre, on i dalje ima svoje mesto za stolom u kući, mesto na koje niko ne seda.

Drugi trenutak u predstavi koji je bio potpuno očaravajući, i koji je još jednom pokazao tu intimnost manje scene i domaćinske atmosfere Bitefa jeste trenutak večere. Svetla u ovoj sceni su sjajna, glumci su tu pred nama i jedu. I pomalo se osećate neprijatno jer ste ih posmatrate dok večeraju, to je nekako njihov intimni čin. I niko u gledalištu za vreme trajanja te scene nije učinio niti jedan pokret. Osećali smo se kao da smo mi bili posmatrani, da nas preispituju ali i kao da mi posmatramo nečiji život i da smo uhvaćeni u tome.

Odlika Ibzenovog komada je u veoma malo pokreta, onih fizičkih. Ali zato su glumci ove predstave izneli sve i jedan pokret koji se desio u duši njihovog junaka. I preneli su to na nas dok smo gledali. U današnje vreme jeste teško učiniti dve stvari- zadržati nekom pažnju u statičnosti i verno preneti osećanja.

Ova predstava otvara još više pitanja nego što sam primetila dok sam čitala komad. Da, sve je veoma jasno, ne postoji previše naznaka, jasno je da sa čim se junaci bore, ali glumci su svojim veštinama osvestili i one replike junaka na koje nisam obratila pažnju. Tome je doprino sigurno i sjajan potez- u predstavi nema muzike. Nema ni zašto da je bude. Ali, fascinantno je kad shvatite da sve što doživljavate, osećate, čujete nije pojačano ili usmereno muzikom. Prikazano je golo i snažno. Kao i životi junaka. Ogoljeno, šuplje, ali jako, odjekujuće, bolno i snažno. Muzika je zapravo prisutna u svojoj neprisutnosti i prati taj povremeni zvuk kiše koji se naslućuje i zvuk kiše i oluje o kojoj pričaju junaci.

Ređaju se tragedija za tragedijom, tu pred nama. Ali bez ikakve patetike, bez zvuka kukanja. Gledamo dostojanstvene na sceni, gledamo kako svako ima svoja životna uverenja, drži ih se, ne očekujući da iko drugi razume. U ovoj predstavi smo imali sukobe mišljenja, životnih filozofija, imali smo slomljene nade, i neverovatno ponosne junake.

Tu pred nama se otvorio čitav jedan svet, ali i u nama. Možda je pokrenuo neke naše aveti. Podsetio nas na to da ne može sve da bude kako hoćemo. Usmerio nas da malo bliže pogledamo ljude oko sebe i da vidimo ko seda sa njima na tu praznu stolicu.

RAT NEMA ŽENSKO LICE; niti lice uopšte

Čim se tamo digla buka oko Nobela za književnost, isplivalo je nešto što me je zainteresovalo. Jedna spisateljica ili novinarka iz neke od bivših SSSR republika, piše nešto o Drugom svetskom ratu i o Černobilju. Onda sam shvatila da ja jedva čekam da bude prevedena na srpski. Interesovalo me šta to tačno piše o ženama u ratu.

Naslov knjige Rat nema žensko lice odmah vas tera da je prelistate. Da bacite pogled na tekst u kom će neko, neka žena da piše o tom „ženskom ratu“ (kako ga sama naziva nekoliko puta u knjizi), i zašto tvrdi da nema žensko lice.

Svetlana Aleksijevič već na prvoj stranici svoje knjige razvija tu tezu o ratu koji i dalje traje, i da je istražujući žensku stranu, žensku istoriju, žensku borbu došla do saznanja da se Drugi svetski rat završio 1945. kako piše u knjigama istorije, ali da je za sve učesnice rata on sve sem istorije. On je njihova sadašnjost, njihova prošlost , on je podelio svaku od njih na onu koja je ušla u taj rat i onu koja je posle živela sa tim ratom i živi i dalje. Nisam bila sigurna na početku da razumem šta znači to. A onda je Svetlana Aleksijevič, vešto, novinarski, pustila žene da pričaju. I prvo što primetite dok čitate te prve strane jeste da se osećate kao da gledate dokumentarac. Nekoliko rečenica izgovori jedan glas, zatim na istu temu neki drugi glas kaže svoje, pa treći... pa tek onda krene nečija priča. Kao kad se smenjuju osobe koje pričaju u dokumentarnom filmu. Ne znate koliko imaju godina, nemate predstavu kako izgledaju, ko to govori. Samo ostajete nemi pred onim što izgovaraju. Taj njihov rat, njihova priča o ratu, te rečenice isprskane krvlju, obasute mecima, iskasapljene, ti košmari koji ih proganjaju postaju i vaša priča. Posle sam videla da je ovaj način pisanja, kako to radi Aleksijevič nazvan „polifoni roman“. I tačno, nije ona prva koja se služi polifonijom u svom delu ali nisam do sada naišla na ceo roman ispisan u glasovima. Ona je ovim potezom učinila da iz književnog dela nestane junak u klasičnom smislu te reči. Glavna junakinja romana je Žena. Koja ima milione glasova, i nekoliko dominantnih osobina i osećanja. Drugi junak je Rat. Nema tu nikakvog razvoja lika, ne pratimo ničiju priču, nema zapleta, a opet, ovo je priča o ličnim tragedijama, o tome da onom koji čita bude jasno da su se te žene promenile čim su uzele pušku, ili stale iza korita da peru veš sa fronta ili počele da previjaju ranjene. Te žene su bile između 16 i 20 godina kada su otišle u rat. One iz njega nisu nikada izašle.

Jedna od najpotresnijih stvari, pošto nije da sam baš razmišljala kako li je bilo nekom ko se vratio iz rata, bio mi je trenutak kad sam pročitala priču jedne devojke koja je rekla kako joj je majka tri dana posle povratka iz rata dala hranu i rekla „Ako ne odeš iz kuće, tvoje sestre se nikada neće udati“. Da, posle povratka iz rata, u očima svih, ta žena više nije bila heroj, ona je bila kurva koja je četiri godine pucala i svašta još, zar ne, radila sa muškarcima. I to se još pominje na nekoliko mesta, o tim naročito seoskim tračevima koji su pratili posle žene koje su se vratile iz rata. O ženama koje su ih krivile da su im zavodile muževe. O porodicama koje su bile osramoćene jer je njihova ćerka bila u ratu sa muškarcima. Muškarac kad se vrati iz rata on je heroj, žena kad se vrati iz rata ona je kurva. Na konto toga, strašna druga stvar o tome šta znači zapravo biti žena je u sledećoj parafrazi iz knjige: „Muškarac ako se vrati bez ruke ili noge, on je ratni heroj, oženiće se. Žena ako se vrati iz rata bez ruke ili noge, bolje da se nije vraćala“

Sjajnu stvar osvetljava Aleksijevič u ovoj knjizi- zanimanja u ratu koja nikada nisu bila navedena u udžbenicima. Radila je intervjue sa pešadinkama, ilegalakama, praljama, telefonistkinjama, medicinskim sestrama, snajperstkinjama. Odlučila je da ubaci što više glasova, da se čuje što više priča o ratu. Sama je rekla da ne može biti isti rat jedne pešadinke i jedne avijatičarke. Ali, prevarila se. Sve one su ga isto doživele. Mučno, intenzivno, svima je prekinuo mladost, snove, a kasnije im promenio život. Nikada nisam pre ove knjige razmišljala o tome ko je kuvao ili ko je prao veš, a kad pročitate ovo, biće vam preteško da zamislite sebe kako 24 sata perete veš, kao što su to radile ove žene. I one su deo rata.

Mnoge od ispitanica koje su se čule u ovoj knjizi su  godinama ćutale o ratu. Sve su u rat krenule jer Domovina mora da se brani. I ko će da je brani ako ne one. Mnoge su molile da budu poslate na front. Posle su neke rekle da ćute o ratu jer je priča sada drugačija. Ostala je samo pobeda nad fašistima. Priča o Staljinu se promenila. O partizanima. Preispituju taj rat od 1941-194 kroz oči sadašnjih priča o političkoj sceni u SSSR-u tih godina. Bilo mi je fascinantno kako je suptilno provučeno kako Ruskinje doživljavaju Staljina, kako Ukrajinke posle one gladi u Ukrajini, kako Beloruskinje. Ni na čiju stranu ne staje autorka. Ona prenosi začuđenost jedne prosečne devojke koja o Staljinu sluša jedno i susreće se sada sa različitim mišljenjima. Fantastično je naznačena i ta istorija Rusije i ostalih Sovjetskih zemalja, građanski rat(ovi), logori, izadaje, provučeno je sve i to provučeno tako da zaista zadrhtite nad vremenom koje se opisuje u knjizi. I opet sve one, bilo da su bile proglašene za narodne neprijatelje, ili one, ili njihovi očevi, bilo da su bile protiv Staljina, verovale u Boga, sve su one krenule da brane svoju Domovinu. Kako ih je posle ta Domovina dočekala, pročitaćete.

Mnoge od njih su bile majke kad su pošle u rat. Jeziva mi je bila priča o majkama koje su ubijale svoju decu da ne bi plačem odala položaj čete. Ili o majkama koje su na izvršenje zadataka išle sa decom. Rečenica koja mi se urezala jeste da je jedna žena u jednoj ruci nosila ćerku u drugoj mitraljez a na leđima pisaću mašinu i komandir joj  je rekao da muškarac ne bi to mogao. Ne bi. Te žene su bile vojnici, ali i majke. I devojke. I kretale su u rat u najboljim cipelama i u suknjama. I želele su da ne poginu ne jer su se plašile smrti, to je bila smrt za Domovinu. Već nisu želele da poginu jer ženski leš nije lep. I uvek ta estetika. Koja je u svakoj rečenici kada se opisuje nešto. I uvek ta žena-vojnik nije samo vojnik, ona ima još hiljadu osećaja, još hiljadu dužnosti, želja. Kada opisuju nemačke vojnike govorile su da je nemoguće da su tako lepi, a fašisti. I opisuju da nisu mogle da se iživljavaju nad zarobljenicima iako su im roditelji spaljeni ili pobijeni. I da su hranile nemačke dečake-vojnike. I kad opisuju kako je rodilo žito i kako je izgledala ta poljana i vi se pitate, isto što i one, kako je moguće da u toj lepoti prirode postoji rat.

Mnoge od tih žena koje govore u knjizi, o kojima se govori u knjizi, žele da zaborave rat. Ili ih bude košmari ili osećaju rane na telu. I žive ga. Žive krike ranjenika, slike spaljenih sela, umiranja od gladi, slike ljudi koji su živeli kao krtice pod zemljom za vreme rate, žive svoja puzanja kroz blata i po šljunku, svoja nespavanja danima. Umiranja koja su bila svakodnevna. Svaka od njih koja je preživela izgubila je nekog. A ona je izgubila sebe, uglavnom. U ratu u kom su spaljivana čitava sela ako se nađe jedan partizan iz sela. U ratu u kom po dve godine nisu viđale svoje muževe. U ratu gde su vukle bombe i sam ih kačile za avione da bi bombardovale neprijatelja, u ratu u kom su ljudi jeli čak i pacove.

Ova knjiga je jedno fantastično svedočanstvo. Ispričana iz hiljade uglova, a tako isto, a tako različito. To je istorija borbe Čoveka. Način na koji ljudsko biće živi u uslovima u kojima svakoga dana može da umre od metka drugog ljudskog bića. Ovo je svedočanstvo o onoj strani rata koja se ne ogleda u ciframa, vojnim taktikama,( političkim) ideologijama. Ovo su grozote koje se uvlače u onog ko ih preživi i dave ga, a ostaju i tu, u čitaocima, kao podsetnik na tu niskost ljudi, na pacovski život.

Rat nema žensko lice ne može da se pročita u jednom dahu. Ali mora da se pročita. Ovo je najslikovitija knjiga o ratu. Jača je od svih fotografija iz rata, bolje je opisano sve nego igde drugde, u nekoj knjizi o ratu. Ne može toliko mnogo da se čuje zvuk borbe, o da, itekako se opisuje, ali, čuje se ono što rat jeste- bespomoćnost ljudskog bića. Čuje se strah, očaj, život u neizvesnosti. Čuje se propadanje, oseća se miris sagorelog mesa roditelja, dece, poznanika. Ovde se čuje kako jedan čovek oduzima život drugom.

Svetlana Aleskijevič je dobila Nobelovu nagradu sa pravom- da se njen roman o groznim stvarima čuje dalje, čuje u svim generacijama, među svim ljudima, i da postane podsetnik, jednom kad uskoro neko zaboravi, šta znači strahota jednog rata.

CHINAWOMAN- subjektivno objektivno

Jedna drugarica mog druga je okačila link. Bilo je to 2009. Sećam se. Jer je to pre ove godine bila poslednja dobra godina. Videla sam da je nešto crno-belo i naziv mi se dopao- Party girl. Kliknula sam. Zanemela sam. Nisam znala, naravno, da li peva žensko ili muško. Onda sam ustanovila, posle drugog refrena i oduševila se još više. Onda sam pustila još jednom i odslušala ceo tekst i shvatila da nisam do tada čula da neko peva o ovome. A onda sam opet pustila i čula i muziku i ritam i glas i tekst i sve zajedno. Ta gitara koja grebe i opisuje u stvari kako treba tumačiti pesmu. Ta gitara koja je u stvari naličje reči. I onda sam shvatila. Ja sam party girl. Izlazila sam tri puta nedeljno. I uvek sam mislila da će mi se nešto desiti u izlasku. Nešto dobro. Možda se i dešavalo. Ali, onda sam čula tu pesmu i shvatila koliko je sve napuklo i prazno i crno-belo kao taj spot.  praznina gradskog života u kom se samo dešava mamurluk sledećeg dana. I napustila sam klabing.  I pustila sam sledeću stvar. Aviva.

Bila sam u fazonu, šta je Aviva, ime praška? Ali od prvog takta, od prvog akorda, shvatila sam da mi se noga pomera u ritmu. I onda sma čula taj njen šaputavi promukli duboki glas. I peva o ženi. Potražila sam podatke o Chinawoman. Jedva našla fejsbuk stranicu. I lajkovala. Tipa, bila sam 280.lajk. i onda, dok sam čitala informacije o bendu/njoj, čula sam threesom. Naravno, mislila sam da peva o nekom tipu koji hoće trojku sa nekom ribom i svojom devojkom. E tu sam videla koliko sam heteronormativna. I pustila sam opet pesmu.  Stih „In a dress with six arms
                            Two girls is not enough”

Srž. Demoni jedne veze. Demoni možda moje veze u tom trenutku. Uglavnom, Aviva je bila najbolja pesma te godine.

Zvala sma Iliju i rekla mu našla sam ribu koja pravi muziku kakvu bih ja pravila da umem. Rekao je da je i on to pomislio, jer je upravo sluša. Počeli smo zajedno da je slušamo.

Sećam se, svima sam punila glavu i fejsbuk njenom muzikom. Onda sam videla da su ljudi počeli da je otkrivaju. Stvarala se mala ali prepoznatljiva grupa nas. Mi, tako berlinski hipsteri, nemajući baš tad ideju šta to znači.

Ne znam dalje hronologiju i ne verujem u nju. Znam da sam odlučila da sečem vene na Lovers are Strangers. I da vičem iz sveg glasa na „Tell me who you really love“. I ova muzika te pesme, kao odlazeći cirkus, tako bolesno repetativna. Kao kad se misao vrti po glavi i izjeda. Sećam se da sam nešto pisala i na njenoj fejsbuk stranici ili ostavila neki komentar, ne znam, ali ja to ne radim, ali sam ovde uradila jer sve iskače iz mene kad je slušam.

Onda je Ilija rekao „Hej, ona ima koncert u Zagrebu, hoćeš da idemo“. Naravno, nismo otišli jer smo za koji tren ( ne znam tačno koliko sati, dana, meseci) videli da dolazi u Beograd.

Znam da sma stajala nad onim fejsbuk iventom na njenoj stranici i bila iz fazona „JEBOTE, CHINAWOMAN!“.  Imala sam karte   rednog broja deset, recimo.

Retko šta izazove jezu u meni. Ali, kad sam shvatila da svakog petka slušam Friday night i da je to to, da, ja živim to, skamenila sam se. Okupljali smo se u nekim skoro pa narkomanskim leglima i tripovali da smo bitni. A ja sam samo želela da dođe ta određena osoba, da mogu da mislim ovo: „We're lonely people you and me 
Still we don't call too frequently”

I ovo naravno: „You'r my favourite asshole”

Znala sam da tu osobu neću naći ubrzo i bilo je to vreme siluetno mene i mojih prijatelja. Tako smo bili razmazani i nesotvareni u svojo svojoj potenciji i ja sam često pevala: „God Bless My Socially Retarded Friends“. Mislim, da, u to vreme Igor i ja smo znali da izađemo i nikom se ne javimo kad odlazimo ili da samo da se spakujemo i nestanemo jer su nam svi išli na živce. Valjda.

Ne znam tačno kad, al došao je taj prvi koncert. Užasni zvuk užasni ljudi koji su pričali. Izašla sam sa pola. Nisam to mogla da podnesem. Bila sam tužna. Previše.

Nastupilo je neko zatišje, čini mi se. A onda su, možda jedna za drugom usledile To Be With Oders i Vacation From Love.

Spot za To Be With Others, reči te pesme, ta muzika koja nagoveštava desiće se nešto al neće biti bitno, al desiće se, bilo je za mene opet čitanje misli. znam da sam tad već razmišljala o drugima van veze i da nisam verovala da je Chinawoman otpevala: „You're the one I choose, the best I ever  knew...“ al ono, svi parovi misle da ne liče na druge, al uvek se pojavi ista formula razdora. Mišel je uvek tako lepo opevavala ljudsku nadmenost u trenutku kada se susreće sa porazom sopstvenog ega.

A onda, u krahu svim svojih ljubavnih težnji, čula sam najbolju sintagmu na svetu „Vacation From Love“. I tačno, to živiš u tišini, sa nekom pločom koja krcka u pozadini i pušiš mnogo cigareta. I osećaš se isto kao melodija pesme- seksi i razarajuće.

Shvatila sam da su njene pesme razorene i potentne. Oštećene i kreativne. Ili barem bude u meni to.

Kao i svaka paćenica, u jednom trenutku sam se veoma ložila na nekog ko me nije hteo. Ili tako nešto. Pesma koju sam slušala kad god me ta osoba recimo iznervira bila je „I kiss the hand of my destroyer“. I dan danas mi se javlja neverovatna slika u glavi izazvana ovim stihom, jer ono što Chinawoman peva jeste poezija, jeste umetnost. A u ovoj petrarkističkoj poeziji opisani su svi zanosi jedne nedovršene i izgubljene jedinke. Naravno, danas mi je smešno moje loženje, ali pesma je i dalje sjajna.

A pesma u kojoj se definitivno okreće ringišpil i gde postaje klautrofobično od emocija dok se sluša jeste Show me the face. Neumorno traganje i neumorno pitanje. Pogrešn izbori i svi koji odgovaraju. Traganje, poput sudbine. I potreba za naznakom. Odjavna špica koja sadrži imena svih sa kojima si spavala ali nema nikave druge svrhe sem da sadrži ta imena. To je ta pesma. Pesma koja govori- svejedno je. Ali je bitno.

Muzika je toliko ravnodušna i ne daje nikakvu nadu, kao što i jeste u životu. to je ono što ovaj projekat/bend čini posebnim. Na jedan realna, neeufemističan način se peva o svemu. Ali sa mnogo ironije. I ove pesmeprolaze mehanizme odbrane. Ostane se tako ogoljene duše pred njima.

Ona ide jedna lezbejska pesma, u stvari, jedan lezbejski stih : „ I know your ex from Mexico,

Taught you something that I have never seen before...“

Naravno, potreba lezbejki, a i svih ikada da pričaju o svojim bivšima. Ali ovde je nekako veoma izraženo, sve ostaje u (lezbo)familiji. I da, ova pesma: „Woman's Touch“ koja peva pomalo o mirakulima i zvuči tako drugačije- nagoveštava da će sve biti posebno.  A pošto je već pomenut lezbo patos, nekrunisana pesma među pesmama jeste „Drawn to You“.  Ako vam neka žena kaže da se nije istovremeno uzbudila i uznemirila dok je slušala ovu pesmu, laže. Mišel ovde sjajno šapuće, na granici drskosti. I govori, da, to je do zime, ima nešto u njoj. I dođe vam da malo zagrnete bundu i pogledate seksi i ranjivo nekog. I bas u pesmi odsviran jedni prstom.... pa ko razume, da.

Filozofska. Ljubavna. Životna. Filozofska. „Let's meet“. Koja odmah otvaranja pitanje, ko to zapravo nedostaje na slici. I da li sad to što ja volim i da li volim osobu i u stvari, onda ide onaj chinawomanski momenat- ona sme da izgovori stvari kakvima jesu- We should meet
                                                                                             We should really meet again
                                                                                              We just need to fuck again

Smisao života. Svi smo mi barem jednom nedostajali nekog i voleli jer je trebalo još jednom da se jebemo. Ili samo da se jebemo. Jer se nekako sve svodi na to. Retko kažemo- mi smo se voleli, ali kažemo mi smo se jebali.

B strana Chinawoman definitivno je sjajna pesma It’s No Compliment. Kada razmislimo, da bismo zaista živeli sa nekim, ne sme da nas idealizuje. Ne samo kad razmislimo, već i kad se usudimo da se upustimo u vezu. Stoga: Come and tell me the one thing
You don't want me to know
It's always the only worthwhile
Topic of discussion

Cause it's no compliment
To be the perfect lover

Onda opet idemo do tog tromog zvuka gitare, umornog, kao i osoba koja  objašnjava da će biti nečija žena. Ali Žena. Ne otac, ne psihijatar, ne tvoj učitelj. I to najbolje opisano voljenje stihovima: I'll be the mirror where you are a queen 
Your fellow magician of the waking dream 
Hung with a hammer and a glass of wine 
I'll be your woman and you can be mine.
Ljubav je istovremeno najveća destrukcija i najveće obožavanje. U I’ll be your woman čitamo tog lirskog subjekta koji zna šta hoće. I da, kroz sve ove pesme, lirski subjekat je veoma svestan sebe i svoje okoline. Možda je u sukobu sa sobom i svetom, ali svestan je toga. Ova samospoznaja je jedan od seksi elemenata ove muzike.

Ove godine sam otišla na concert. I bilo je neverovatno, ljudi su pričali, ali bila sam odlučila da me ne dotiču. I čula sam svoju drugu omiljenu pesmu na svetu uživo (prva je Pass this on)- Russian Ballerina.
  Nemam zaključak.  Čekam neki sledeći sing. Da mi poet pročita misli.

ZAŠTO VOLIM SAJAM

Tako ta neka rana sećanja su da ustajemo rano, odemo kod mame na posao, doručkujem tu, promuvam se, sedmnemo u autobus sa još nekim ljudima i idemo u Beograd na Sajam. Usput ja govorim koje ću knjige da kupim. Sećam se da su Pet prijatelja bili na listi godinama.

Tog dana ja ne idem u školu i to se zna- Sajam je. Sećam se da sam se osećala veoma bitnom jer će mene moja majka voditi u Beograd i kupovaćemo knjige. Tako je bilo godinama. Dok nisam došla da studiram u Beograd. Te prve godine studija sam nekoliko dana provela na Sajmu.

Kad sam bila mala, fascinirale su me ogromne hale ispunjene knjigama, znam da sam uživala u atmosferi i mirisu (to je i dalje moj omiljeni miris-kafe i novih knjiga).  Prilazila sam svakom štandu i gledala sve te naslove. Znam da sam jedva čekala da pročitam što više knjiga. Za početak, one koje ćemo kupiti tog dana.

Majka je uzimala kataloge sa štandova i znala sam da narednih nekoliko dana (za nju) a meseci za mene sledi prelistavanje tih kataloga. Znam da sam se pitala kakve se stvari kriju iza svih tih naslova.

Meni je taj Sajam bio neka vrsta praznika. Iako sam mogla da nabavim skoro svaku knjigu koju sam htela da pročitam, postojala je nekakva magija u kupovini knjige i pisanju, na prvoj strani (kako me je majka učila) Sajam, Beograd, datum. Da se zna. Kad i gde sam kupila tu knjigu. I ja sam je izabrala.

Kada sam malo prerasla Pet prijatelja, u tim nekim tinejdž godinama, znam da odlazak na Sajam nije bio samo odlazak među sve te knjige već i odlazak u Beograd. Prilika da bar jedan dan godišnje budem u centru dešavanja. Za mene, koja sam odrastala u premalom mestu, Beograd je bio to mesto o kom sam samo gledala na televiziji i pitala se kako li je ljudima koji žive tamo, oni mogu da idu na sva ta dešavanja. Zbog svih tih stvari, koliko god bilo naporno kada u pozorište ili na Sajam dođu organizovano škole iz popularno unutrašnjosti, ne mogu da govorim da me nervira to. Za većinu te dece, a i tih ljudi kojih ih vode, to je jedna od nekoliko prilika godišnje da budu u Beogradu. A takođe, ako se od grupe od 300 dece dvoje zaljubi u knjige, ili u predstavu, to jeste uspeh.

Jedno od najživljih sećanja ranijih poseta Sajma jeste to stajanje na galeriji i pogled koji se gubi među svim onim štandovima i ljudima u potrazi za štandom nekog izdavača koji nam je potreban. I taj žamor i najave koje se čuju, i pisci koji se mimoilaze sa mnom. I neki poznati ljudi koje prepoznam.

U poslednjih nekoliko godina nisam išla na Sajam. Dve-tri godine nisam mogla da prođem od gužve nikuda i odlučila sam da više ne idem. Čula sam da nisu bile tolike gužve tih godina. Ali, bila sam dozvolila da me pobede anksioznosti. Zanemarila sam činjenicu da je Sajam mesto gde mogu da pronađem neverovatno retka izdanja ili neka odlična izdanja po veoma niskim cenama. Ili da otkrijem potpuno novog pisca, neku knjigu za koju nisam znala da postoji. Mesto gde sam se podsećala šta sve postoji prevedeno i šta sam sve pročitala. I napustila sam tradiciju da se na Sajam ide sa majkom. Ali, ona mi svake godine kupi knjigu na sajmu, i napiše Sajam, beograd, datum. 

OTVARANJE I ZATVARANJE KLUBOVA U BEOGRADU-ROĐENJA I SAHRANE

Jednu stvar sam definitivno primetila za sve ovo vreme otkad sam u Beogradu. Uglavnom znaš nekog ko zna nekog ko ide na otvaranje kafića/kluba ili otvara kafić/klub ili se naravno otvara na mestu na kom je nekad bio tvoj omiljeni klub/kafić. I nekako ti odeš.

Na otvaranju tog prostora budu svi. I svi dođu spremni da se nešto desi. To je u osnovi ljudska potreba da se desi nešto novo, filmski. Iako su skoro svi glumci apsolutno poznati. Ali, prosto je, kao što se osećamo dobro u novim patikama, tako se bar sat vremena osećamo dobro na otvaranju novog prostora. Verujem da svaki čovek veruje da je će da se desi neka promena odjednom. Pa eto, ta otvaranja klubova/kafića su idealna prilika. Onako, većina namontirana, pozdravi samo pršte, onda se gleda sa kim vlasnik priča, pa koju ekipu ne poznaješ… e sada mi treba ona slama što proleti u crtanim filmovima kao naznaka da se ništa ne dešava.

Mislim, za nas, posetioce se dešava. Mi smo na nekom otvaranju ili zatvarnju prostora već koliko sledeće nedelje. Osoba koja je vlasnik objekta teško da će ikada imati više toliki broj gostiju na jednom mestu do zatvaranja. Naravno, sve je ovo pomalo hiberbolisano, ali…

Bila sam na toliko otvaranja nekog prostora. I onda sam se pojavila još jednom. Ili dva puta. Možda mi se I svideo taj prostor, al prosto… možda sam u godinama kad moram da imam svoje mesto gde sedim, ili prosto više ne želim da imam svoje mesto. Činjenica je da više ne smatram da će mi se nešto desiti kad izađem. Da će mi nešto promeniti život. Hiljadu sam puta prilikom odabira mesta za kafu pomislila baš recimo na to mesto na kojem sam bila na otvaranju, ali ne, iz nekog razloga (ili je predaleko od centra, ili je preblizu centra, ili radi onaj konobar što me nervira ili ako gore nema mesta onda ne mogu da sedim dole…) nikada nisam otišla. Čak I kad vidim neki kul program, recimo.

A onda, velika najava-ZATVARANJE- LAST CHANCE TO DANCE-NIKAD VIŠE MILO MOJE- I sl. Šta, šta, naravno, omiljena razonoda Beograđana- zatvaranje nekog prostora.  Već kreće manija po fejsbuku, pisanje po zidu iventa: AAAAAA, PA ŠTOOOO, PA GDE ĆEMO SAD IZLAZITI, A NEEEE…  Nekako, opet će biti tu svi, plus još neki, da vide prostor bar tad, pa se i ti pripremaš za sahranu. Sahrane su bitne. Čovek može da ne dođe na svadbu, rođendan, može da ne vidi nekog godinama, ali će otići na sahranu. Možda zato što je to dokaz konačnosti koja čeka sve nas. Možda zbog griže savesti jer nije posvećivao dovoljno vremena, čovek se nekako uvek seti u trenutku kad više ne može nešto šta je tačno sve mogao. Možda je prosto sahrana jedan kulturološki čin, onako, vekovima zapisana u našem kolektivnom nesvesnom, nešto gde čovek mora da ode da oda počast ili prosto samo da bude tu, da vidi ostale koji su živi, ili da vide ostali da je živ. Uglavno, zatvaranje klubova je svečan čin u Beogradu. Može da sadrži i suze.

Lokal koji se zatvara bude uvek krcat. Uvek. Toliko ljudi bude da vlasnici garant misle:”Da je trećina ovih ljudi dolazila vikendom, ne bismo sad zatvarali”. To ja mislim dok gledam sve te ljude (Zanimljivo je kako se uvek pojavi neko koga znaš, drži čašu u rukama, ulazi na vrata tog krcatog lokala i samo je u prolazu jer je sa otvaranja nekog lokala).

Ljudi ne žele da izađu. Stiskaju se, guraju, znoje. Pričaju sa svima. I koje poznaju I koje ne poznaju. Muzika je najbolja što je ikada bila u tom lokalu. DJ-u je čast što je on odabran za taj svečani završni čin.

Ne znamo tačno koliko je vremena prošlo otkad je otvoren taj prostor. Jasnije je nam u kojim sve trenucima nismo ušli tu. Kad je bilo pretoplo ili prehladno ili preglaso ili nije bilo nikog ili je bilo prepuno. Ali, sad smo tu. Drago nam je što smo bili deo, eto jedne tradicije, što smo ostavili koji dinar tu, žao nam je što nije uspelo, jer baš takvo mesto će nedostajati ovom gradu.

Onda će nam pasti na pamet neka osoba. Setićemo je se samo ovako: “Poslednji put smo se videli na zatvaranju tog i tog kafića”. “Jaoj, sećaš se tog kafića. Šta je sad tamo?” “Ma neki glup kafić, gluposti šta sve rade ovom gradu…”

SVETSKO PRVENSTVO ZA ŽENE U FUDBALU ILI VIŠE OD IGRE

Godine 1682. crkva u Škotskoj je zabeležila da žene igraju fudbal. Od tog prvog zapisa, do danas, godine 2015.odigralo se čak SEDAM svetskih prvenstava. Ženama je zvanično PEDESET godina u  DVADESETOM veku bilo zabranjeno da igraju fudbal. Ali, ipak, ovo sedmo svetsko prvenstvo, održano u Kanadi bilo je jedno pravo uživanje u fudbalu. U igri. U onoj, tako zaboravljenoj činjenici da je fudbal igra u kojoj je bitno postići gol više od protivnika.

Bilo je svega nekoliko utakmica koje su završene nerešeno ili bez golova. Bilo je pobeda onih koje nisu favoritkinje. Bilo je finale pre finala Nemačka-Švedska, da bi ipak tu Nemačku, u borbi za treće mesto, pobedila Engleska u čijim redovima je bila napadačica čiji tim igra u Drugoj ligi. I ona zaista igra fudbal kao da igra u Championshipu. Poenta je- bilo je ekipa koje su bile favoriti, ali igrao se fudbal, nije se igrala statistika.

Fudbalerke Japana, vicešampionke i pobednice prošlog prvenstva, bile su favoritkinje. One su ekipa koja veoma dugo igra zajedno. I činjenica je da do polufinala i samog finala nisu uopšte grešile na utakmicama. Igračice su skoro žmurećki znale gde je koja. Ono što mi se generalno svidelo-nije bilo igre ega. Igralo se timski. Francuskinje su postigle jedan gol tako što je jedna igračica centrirala, druga je preskočila loptu jer je treća igračica bila u boljoj poziciji za gol, i postigla je gol.

Golovi su padali. Prelepi. Iz kontri. Igračice nisu bile faulirane da bi se samo zaustavila kontra (u fazi ispadanja igra je postala oštrija, ali zanemarljivo u odnosu na fudbalske startove inače), šutiralo se iz daljine. Bilo je sjajno gledati kako se gol postiže zato što devojka ume da dribla odbranu, da možda je izgledalo naivno, ali isto tako, golovi su se branili jer su igračice odbrane samo svojim umećem zaustavljale šuteve, kontre, odbijene lopte.

Meni je konačno prijalo da ne zalomim npr.5 vezanih mečeva koji se završavaju 0:0. Ili eventualno 1:0 i onda se čuva rezultat.

Isto kao što su se golovi postizali umećem, Engleskinje su nesrećno dale autogol u poslednjim trenucima meča u polufinalu. A ta ista devojka, koja 1000 puta još da pokuša da tako odbije loptu, neće uspeti. Ali i to je lepota. U žaru borbe, u toj želji da se sačuva gol, dešava se i to.

Kao što je Francuskinjama presudio sporni penal dosuđen Nemicama, i nakon toga su izgubile na penale. I kao što su sudije u još nekim utakmicama dosudile sumnjive penale. Šta me je iznenadilo? Što igračice nisu letele ka sudiji i raspravljale se. To je odluka. Samo su nastavljale igru. Ma koliko odluka nije bila ispravna. Bez drame.

Ako ste gledali bar jedan meč, jasno vam je kakva je to igra bila. I činjenica je da će ženski fudbal biti sve više popularan. I da žene očigledno oduvek vole fudbal i umeju da ga igraju.

Sa ovim iznetim činjenicama o lepoti igre složili su se i komentatori koji su prenosili mečeve. Konačno nije bilo podsmeha. Zaista nije. Veoma su hvalili igru i igračice. Ali, odvratnost je sledeća-postojao je izbor za najlepšu devojku prvenstva. I konstantno su igračice nazivali damama. Šovinizam je apsolutno prisutan ne samo kod nas, već svugde, kad je u pitanju ženski sport. Samo, što se tiče fudbala, činjenica je sledeća- poslednja prvenstva (Kanada i Nemačka) su imale skoro svaku utakmicu rasprodatu. Naša fudbalska liga  (muška) se igra pred 100 ljudi (podatak hiperbolisan). Tamo negde navijači pozdravljaju kvalitetnu igru. A ljudi će jednom shvatiti da lepota jedne sportistkinje igra ulogu samo u njenom privatnom životu. i mečevi su bili prenošeni. To je bitan podatak. Da, nisu bili na televiziji koja ima nacionalnu frekvenciju, ali su bili emitovani. I većina liga koja se emituje ide na tom istom kanalu. Trenutno pohađam webinar vezan za fudbal uopšte, i jedna od tema jeste bila pitanje vidljivosti ženskog fudbala, odnosno pitanje marketinga, sponzora. U celom svetu, ženski fudbal naravno nema toliko novca kao muški. Ni prineti. I svi se slažu da je ženski fudbal jedan od sportova koji se najbrže razvija i očekuje se i tu veća vidljivost. Za sada, do sledećeg prvesntva (Francuska 2019.) FIFA ima projekat da podigne broj žena koje igraju fudbal sa 30 na 45 miliona. Zvanični hešteg je #liveyourgoal. Ebi Vambah, fudbalerka Amerike, jedna od najboljih igračica sveta jeste jedno od zaštitnih lica ovog projekta. Za četiri godine ćemo videti.

Inače, adidas je na nekim svojim društvenim mrežama imao baš dobru promociju ovog prvenstva i igračica.

Ovo prvenstvo je sve koje vole fudbal moglo da nauči tome kako nije bitno koliko se ima godina da bi se igralo. U jednom timu su ravnopravno igrale devojka od 17 godina i devojka od 39. Igrale su debitantkinja i devojka koja ima 120 utakmica u dresu selekcije. Ona koja je bila starter u jednoj utakmici na sledećoj je bila na klupi. U Meksiku je bilo 6 devojaka bez kluba u tom trenutku. U Francuskoj su samo 3,4 devojke bile iz klubova koje nisu Lion i Paris Sen Žermen. Što je veoma zanimljivo, imati u reprezentaciji 12 igračica Liona. I u ostalim reprezentacijama je bilo igračica Liona.

Lepota ovog prvenstva je bila ta što se mogla gledati bilo koja utakmica bez obzira ko je igra i nije bilo bitno da li je utakmica u grupi ili utakmica druge faze takmičenja.  Konačno se moglo navijati. Vikati. Veseliti se. Žaliti. Prepričavati meč.

Na kraju, pobednice su Amerikanke. Nemica im je na klupi. Nemice su četvrte. Engleskinje treće. Fudbalerke  Japana druge. Norveška i Švedska su zemlje gde je ženski fudbal razvijen. One su ispale u eliminacionim fazama. Ranije od očekivanog. I imaju sjajne igračice. Ali, kao što rekoh-ovo prvenstvo je bilo sjajno jer su svi bili favoriti i niko nije.

Živeo ženski fudbal!

osmi mart i ostale svečanosti

Okej, ja sam Ivan i ja ja sam alkoholičar. –Zdravo Ivane.

Okej, ja sam Ivan ali nisam alkoholičar. Samo sam hteo da privučem vašu pažnju. Da krenete da čitate jer da sam napisao Zdravo, ja sam Ivan i ja sam srećan, smrklo bi vam se pred očima.

Tuđu sreću možemo ako je manja od naše.

Dakle, ja sam Ivan, nisam alkoholičar, taj problem nemam, al imam gomilu drugih.

Zanimljivo mi je oduvek bilo kako se ljudsko lice ozari kad vidi neuspeh druge osobe sa kojom se upoređuje ili je prosto zna predugo.

Bio je osmi mart, baš davno. Znam da je bi osmi mart jer su moji roditelji konačno nekuda otišli, i ostavili mene i sestru samo sa babom. Bila je to skoro pa sloboda. Otišao sam u sobu koju sam uvek delio sa nekim, zatvorio vrata i pojačao muziku. Onoliko koliko mi roditelji nikad nisu dozvoljavali. Onda sam čuo glasove. Baba i komšinica. I zvala me je baba da izađem iz sobe. Komšinica i njen muž, takoreći komšija, sedeli su veoma tužni. Baba je objašnjavala da moji roditelji nisu tu, a pošto je to vreme pre mobilnih telefona, nismo baš mogli ni da ih pozovemo.

Nije mi baš ni sad jasno zašto sam morao da prisustvujem sledećem razgovoru, mada, sve više mislim da sam morao biti svedok. Da baba ne izmišlja priču. Koja će uslediti. Da uvek može da kaže Ivan je bio, Ivan je čuo, kaži im Ivane, da li je bilo ovako kao što pričam.

Komšija i komšinica su bili stariji ljudi, prilično skromni i vaspitani. Znam da su jedini koji me nisu smarali mogu da se setim koja je reč pre šopinga postojala, siguran sam da nisu upotrebljavali reč šoping. Ili, vidim da Jovana (sestra) nosi tvoje stvari. Nisam tad kapirao na šta aludiraju. Nisam ja baš osetio da smo mi siromašni, samo sam video da nemamo. Al mogao sam bez svega. Nisam znao šta sve postoji, u stvari, nisam baš kapirao da drugi klinci imaju nekoliko para patika ili bežične telefone u kući, a mi lepimo slušalicu selpotejpom jer nam se sjebala. Sve sam ja mislio da tako mora.

Uglavnom, moja baba me je pozvala iz sobe u kojoj sam konačno bio sam, da dođem u kuhinju i sedim sa njima svima. Nikada nisam pre video toliko tužne odrasle osobe. Osećao sam se veoma nervozno jer je neko upao u moje vreme, to su njih dvoje videli. Baba je postavljala neka pitanja, kao inspektor i govorila da će se moji roditelji vratiti za koji sat, otišli su na neku večeru sa kumovima.

Ne znam koliko smo tu sedeli. Komšija nije ništa rekao, znam samo da je uvek držao pognutu glavu. I pušio je. Komšinica se držala pred babinom paljbom. Ali imala je te vodene oči, krupne i unezverene. Previše tužne i bespomoćne. Sećam se da je baba ustala do telefona, ko zna šta je radila, tražila broj telefona restorana u kojem su bili moji roditelji, sasvim je moguće. Ne znam.

Znam da je komšinica rekla mužu u jednom trenutku, Mirko, mi moramo kući, pa šta bude. Vidiš i da im smetamo. Rekla je to i pogledala u mene. Meni je bilo krivo jer sam tek tad shvatio šta im se desilo. Nisam izustio ništa, samo znam da ću taj osmi mart uvek pamtiti.

Komšinica je uzela muža pod ruku, tad sam video da su u papučama oboje, i ustali su i izašli. Baba je imala neki monolog o tome kako su ljudi svakakvi, i misli da je nekog pozvala da ispriča šta joj se desilo. Ja sam otišao u sobu i čekao roditelje. Ne znam šta je bilo kad su došli, ne sećam se.

Baba je mrtva već  deset godina, a možda je izmišljena za potrebe priče. Komšija i komšinica su isto mrtvi. O onom što se desilo se nikad preda mnom nije pričalo. Al to je bio samo prvi u nizu incidenata, prvi kojeg se sećam. To su svi znali, ali niko ništa nije preduzimao povodom toga. Valjda nisu bila njihova posla. Lakše im je bilo da presreću mene i sestru i da nam naturaju na nos naše siromaštvo. Činjenicu da je naš prvi komšija, sin od ovo dvoje što su pobegli kod nas za osmi mart, bio alkoholičar i da ih je isterao iz kuće tada, govoreći im da mu je muka više od njih i da je vreme da umru i da se nikad ne vraćaju, pa to su svi prećutkivali.

Odnosno, moja baba je prva svima ispričala, eto kako njen sin nikada to nije uradio i ne bi, jer je ona bila odlična majka, a kako se to desilo Mirku i Svetlani, i šta ćeš, sad nek trpe.

Okej, ja sam Ivan, nisam alkoholičar, i ne mogu taj termin nikada da koristim u ovom kao urbano-romantizovanom značenju. Da sam kao sjebana inteligentna osoba koja eto ne može svet i realnost pa pije.